Флаута је дрвени дувачки инструмент средњег и високог регистра . Звук производи
дејством ваздушног језичка. Разликују се, по држању, уздужна или блок-флаута и
савремена попречна флаута. На попречним флаутама, улазни отвор није на врху цеви, већ
нешто ниже, на бочној страни и у њега се дува искоса да би се образовао језичак , пошто га
овај тип нема (за разлику од уздужних флаути), и дува се
кроз гласницу (популарно прозорче), са усном испод писка. Извођачка техника је врло
развијена и производња тона је на целом распону лака, па је ово један од најпокретњивијих
и највиртуознијих инструмената. Такође, флаута је и изражајан инструмент, благог и
светлог, идиличног звука.
Иако припада групи дрвених дувачких инструмената, флаута се израђује од метала. Распон
флауте је знатан, и креће се од c 1 до c 4 , док су још неки тонови могући, али зависе од врсте
и квалитета инструмента као и од способности извођача.
Флауте су најстарији постојећи музички инструменти. Палеолитички инструменти са
ручно избушеним рупама су нађени. Бројене флауте које потичу из периода пре око 43.000
до 35.000 година су нађене у региону Швапске Јуре у данашњој Немачкој . Те флауте
демонстрирају да је развијена музичка традиција постојала од најранијег периода модерног
људског присуства у Европи.
У данашње време, музичар који свира било који инструмент из флаутине фамилије се
назива флаутистом, или једноставно свирачем флауте (што је можда неутралније).
Реч flutist је у употреби бар од 1603. године, што је најранији цитат наведен
у Оксфордском енглеском речнику. Реч флаутиста је користио 1860. године Хоторн у
делу Мермерни Фаун , након што је реч била усвојена током 18. века из Италије
(реч flautista, која је изведена из flauto), попут многих музичких термина у Енглеској од
времена италијанске ренесансе . Други енглески термини, који су сад застарели,
су fluter (15–19 век) и flutenist (17–18 век).
