Двадесети век је даровао велике уметнике и композиторе, па се томе прикључио и
пиротски крај који је изнедрио музиколога, критичара, публицисту, композитора,
диригента, једног од представника „прашке шесторке“ и једног од првих доктора наука
код нас – Војислава Вучковића.
Још као гимназијалац Војислав показује сензибилитет ка компоновању из чега се
рађају и прва дела: две минијатуре за клавир и свита за клавир „Перон“. Школовање у
Београду и касније у Прагу (где су се у међуратном периоду школовали бројни српски
композитори, припадници тзв. „прашке групе“) одражава се на његов музички развој, уз
огроман утицај и подршку, препоруке композитора Милоја Милојевића који је пробудио
таленат у Вучковићу.
Рођен 18. октобра 1910.године. Са 19 година почиње своје студије у Прагу.
Премијерно изводи „Прву симфонију“ 1933. и исте те године наступа као диригент на
фестивалу модерне музике у Стразбуру. Поред завршеног одсека композиције, код Јозефа
Сука, и упоредно дириговања, код Малика, чешки авангардиста Хабо га уводи у покрет
четвртотонске музике што резултира „Триом за 2 кларинета и клавир“.
Година 1934. му доноси звање доктора наука, а живот у Прагу покреће још један
његов дар: способност и осећај за публицистику и критику, тако да је докторска теза
Војислава Вучковића „Музика као средство пропаганде“ својствена и природна
његовом модернистичком социјално анагажованом усмерењу.
Социолошки аспекти музике заокупили су Вучковића и у написима о музици што је
подржано и студијом „Материјалистичка филозофија уметности“ као и збирком есеја
„ Музички портрети“ и бројним другим музиколошким текстовима. Овакав ангажовани
друштвено-политички стил живота у Прагу одразиће се касније и на његов животни пут у
домовини. Вучковићев интензивни јавни рад обухвата једва једну деценију, али веома плодног
стваралаштва које се може поделити у две фазе.
Прва је јако блиска савременом експресионизму и четвртотонској музици, па Вучковић,
потпавши под утицај чешког авангардисте Алојза Хабе, пише композиције у
четвртостепеном систему чије су партитуре изгубљене; док је друга, у каснијем периоду,
стваралачки ближа Мокрањцу, као оснивачу музичког реализма у Србији, Штраусу и
Мусоргском.
По повратку у Београд, креативну плодност и друштвени ангажман прате и хапшења
због развоја комунистичког покрета међу омладином. Вучковић је у том предратном
периоду уредник НИН-а (Нове информативне новине), професор у Музичкој школи
„Станковић“, генерални директор и диригент Београдске филхармоније, секретар
музичког програма и диригент оркестра Радио-Београда, организатор радионица на
Коларчевом народном универзитету, као и секретар Друштва славенске музике.
Богату биографију допуњује и сарадња са угледним часописима: „Политика“, „Књижевни
савременик“, „Српски књижевни гласник“; као и рад на компоновању и дириговању.
Обиље његових дела познато је и широј публици. У Паризу премијерно
изводи „Клавирски циклус – ратничке гримасе, оп.31“ на фестивалу друштва за
савремену музику, 26. јуна 1937. године, а Collegium musicum Београдског универзитета
издаје 1938. „Две песме за сопран и дувачки трио“ (обоа-кларинет-фагот), које су потом
биле пријављене и изабране у мноштву пријављених дела за концертни део програма
друштва за савремену музику 16. фестивала у Лондону, јуна те године. Но, премијерно
извођење је ипак било 15. марта 1938. године у Београду.
Вучковић се опробао и у стварању балета („Човек који је украо сунце“) где је само
написао клавирску скицу, засновану на проповеди чешког социјалног песника Јиржија
Волкера, који кроз фантастику бајке симболизује слом старога света. Крајње
инструментирање дела ипак заокружује Петар Бергамо. Према истоименој поеми Максима
Горког Вучковић компонује симфонијску поему „Весник буре“; затим
недовршену „Другу симфонију“ која евоцира ратне догађаје, а затим две хорскекомпозиције: „Прва руковет“ и „Надвижњава се“ које представљају пример српског
музичког реализма и занчајну посвету Мокрањцу.
Почетак Другог светског рата затиче га у Београду, где је истакнути члан КПЈ, па се
за време окупације повлачи у илегалу. Откривен је у једној од рација специјалне полиције,
па бива убијен заједно са супругом, сликарком Фани Политео, 25. децембра 1942. године.
Све до трагичне смрти пише велики број дела, а последње недовршено дело „Херојски
ораторијум“ (3. симфонија) за мешовити хор, солисте и оркестар, чији текст чине
одломци из Његошевог „Горског вијенца“ и народне песме „Почетак буне на дахије“,
представља сомболично тренутак актуалне револуционарне борбе. Композиција је
довршена оркестрацијом Александра Обрадовића и премијерно изведена 1951. године,
поводом 100 година од Његошеве смрти.
Траг у стваралаштву и бурном времену у којем је живео можда сликовито и
упечатљиво описује речима песник Радован Зоговић:
„Вучковићеву стазу никада неће покривати трава“.