Обоа, дрвени дувачки инструмент са двоструким језичком. На први поглед је најсличнији кларинету, али се на почетном делу цеви налази још кратка метална цевчица у коју је уденут језичак, док је левкасто проширење на крају цеви видно мање него на кларинету. Звук који произилази из двоструког језичка помало је назалан и оштар, а сразмерно и продоран, због чега се обоа каткад назива и труба дрвених музичких инструмената. Међутим, овај инструмент може да звучи и нежно и топло, идилично и дирљиво, а то је и улога која јој се типично додељује у класичној музици. Такође, типична је за њега и мелодика оријенталног призвука (сцена у храму у опери Аида Ђузепеа Вердија), због асоцијације са инструментима сличне врсте (зурле и др.).
Данас се обоа обично користи као оркестарски или соло инструмент у симфонијским оркестрима, концертним бендовима и камерним ансамблима. Обоа се посебно користи у класичној музици, филмској музици, неким жанровима народне музике, а повремено се чује у џезу, року, попу и популарној музици.