Труба је регистарски највиши лимени дувачки инструмент , светлог и продорног
звука, који је од давнина кориштен за војничке сигнале и свечане фанфаре, па је то
оставило битан траг на његовом основном карактеру и типичним начинима употребе у
музици. Ипак, труба је и изражајни мелодијски инструмент, а захваљујући усавршеном
механизму вентила и у извођачкој техници достиже завидан виртуозитет, која се посебно
истиче у џез -музици. Ту је нарочито честа, иако и другде уобичајена, употреба сордине.
Инструменти слични труби су током историје били кориштени за сигнално
средство у биткама или у лову, са примерима такве употребе датираним још од 1.500 п. н.
е.; они су почели да се користе као музички инструменти тек у касном 14. или раном 15.
веку. Од касног 15. века ови инструменти су првентвено били конструисани
од месинганих цеви, обично два пута савијених у облик заобљеног правоугаоника . У својој
веома дугој историји, која залази далеко у античко доба, инструменти типа трубе задуго су
могли да изводе тонове само једног аликвотног низа (тзв. природна труба), па су грађене у
различитим регистарским варијантама и величинама. Тек изум и примена вентилног
механизма, почетком 19. века, омогућила је слободно и лако извођење свих тонова и битно
унапредила извођачку технику, као и употребне могућности трубе.
Труба која се у 18. веку означавала као труба in C имала је стварни звучни обим
(зависно од величине) за октаву дубљи од обима данашње трубе in C, односно исти обим
као данашња хорна in C (corno alto). С обзиром да се педални тон није могао добити, а да
је други тон аликвотног низа био интонативно несигуран, практични обим трубе
из класичног периода сводио се углавном на добијање тонова од 3. до 12. аликвотног низа .
Постоји много различитих врста трубе, при чему се оне најчешће свирају у
Б♭ ( транспозициони инструмент ), и имају цев дужине од око 1,48 m. Ране трубе нису
пружале много опција за промену дужине цеви, док модерни инструменти генерално имају
три (или понекад четири) вентила да би се мењала њихива висина звука . Већина труба има
вентиле пистонског типа, мада се код неких користе ротирајући тип. Употреба труба са
ротирајућим вентилима је у већој мери заступљена у оркестарским поставкама, мада ова
пракса варира од земље до земље. Сваки вентил, кад је притиснут, повећава дужину цеви,
снижавајући висину звука инструмента. Музичар који свира трубу се назива свирачом
трубе или трубачом.
Најраније трубе потичу још из периода око 1500 п. н. е. или раније. Бронзане или
сребрне трубе из Тутанкамонове гробнице у Египту, бронзани луреви из Скандинавије, и
металне трубе из Кине датирају из тог периода. Трубе из Оксус цивилизације (3.
миленијум п. н. е) из централне Азије имају декорисана задебљања на средини, мада су
направљене од једне металне плоче, што се сматра техничким чудом.
Шофар, направљен од овновског рога и Хатзотзерот, направљен од метала, помињу
се у Библији. Они су свирани у Соломоновом храму пре око 3000 година. За њих се каже
да су кориштени за рушење зидова Јерихона. Они се још увек користе током појединих
религиозних дана. Салпинкс је права труба која је дуга 62 in (1.600 mm), направљена од
кости или бронзе. Салпинкс такмичења су у прошлости била део оригиналних
Олимпијских игара.
Народ Моче древног Перуа је имао трубе приказане у њиховој уметности још од
периода око 300-е године. Најраније трубе су биле сигнални инструменти који су
кориштени за војне и религиозне сврхе, пре него у музичке у модерном смислу. Модерне
војничке трубе настављају ту сигналну традицију.
Труба се прави од месинганих цеви два пута савијених у заобљени издужени
облик. Као и код свих инструмената од месинга, звук се производи дувањем ваздуха кроз
затворене усне, чиме се ствара „зујећи” звук у уснику и започиње вибрација стојећег
таласа у ваздушном стубу унутар трубе. Свирач може да изабере висину звука из
опсега горњих тонова или хармоника путем промена усног отвора и напетости (што је
познато као амбажура ).
Усник има кружни руб, који пружа угодно окружење за вибрације усана. Директно
иза обода је пехар, који усмерава ваздух у много мањи отвор (задњу шупљину или труп)
који се мало сужава како би се подударио са пречником водне цеви трубе. Димензије ових
делова усника утичу на боју или квалитет звука, лакоћу репродукције и удобност свирача.
Генерално, што је шири и дубљи пехар, то је тамнији звук.