Виолончело је гудачки инструмент приближно двапут већих димензија од виолине , а обод
му је сразмерно и шири. Услед тога се, нужно, другачије и држи при свирању: виолончело
се држи међу ногама, ослоњено на колена , а посебном ножицом на под . Самим тим је
различит и положај свирача према инструменту, што се одражава нарочито у техници леве
руке: она може цела, укључујући и палац , да се попне на хватник, при чему притисак на
жице палцем чини вештачко седло и ослонац осталим прстима. Тако су могући и велики
интервалски захвати, олакшано је залажење у високе позиције и омогућено извођење
вештачких флажолета . Иначе је мензура овде, наравно још већа него код виоле.
Четири жице виолончела штимују се за октаву ниже од жица виоле : на тоновима a-d-G-C;
тако да је ово већ инструмент дубоког, басовског регистра, па му је и основни кључ –
басов. Међутим, захваљујући споменутим могућностима леве руке, која може ићи до краја
хватника, па и даље, тонски опсег је чак и у оркестарском свирању сразмерно велик, тако
да се у нотацији морају применити и други кључеви: првенствено тенорски С-кључ, али за
највиши регистар и виолински.
Дугачке и дебље жице , као и овај велики резонатор , чине звук виолончела пуним и
богатим, а на највишој, А-жици он може бити и веома продоран и раскошно распеван. Ово
нарочито долази до изражаја у музици романтичног стила , па и самом инструменту даје
наглашено такво обележје, уз основни, мужеван карактер; ипак, њему је доступан и
знатан виртуозитет , који не заостаје за виолинским.
Виолончело је настало применом облика виолине на стару виола да гамба . Најстарији
сачувани примерци потичу с краја 16. века, израђени у породици Амати .
