Кларинет

Кларинет

Кларинет дрвени дувачки инструмент са једноструким (простим) језичком од трске .
Почетни део му је усник, кљунастог облика, на чију се равну страну, преко улазног отвора
цеви, належе језичак , учвршћен на доњем крају лигатуром. Цев има пет делова, који се
увлаче један у други, а завршни је левкаст (тзв. корпус) и по ивици опточен металним
прстеном. На цеви се налази велики број рупица, од којих се један део покрива јагодицама
прстију, а остали поклопцима (тзв. клапнама) које се покрећу сложеним системом полуга.
Механизам савременог кларинета је веома усавршен, као и извођачка техника, тако да он
спада међу највиртуозније инструменте по лакоћи с којом се могу изводити и крајње брзи
и сложени тонски покрети. Распон изводљивих тонова му је доста велики, а сам тон је
богат и изражајан, подесан за врло различите музичке карактере. Посебна одлика
кларинета је широк распон гласноће – од скоро једва чујног звука до врло продорног,
нарочито у високим тоновима. Најдубљи регистар , тзв. шалмајски, веома је особен по
тамној и драматичној звучности. С обзиром на све ово, кларинет је међу дувачким
инструментима најсвестранији, па му се и у оркестру често додељују истакнуте улоге,
солистичка литература је доста богата, налази места у камерним ансамблима, водећи је
мелодијски инструмент у дувачким оркестрима, а посебно значајну улогу има у џезу .
Јохан Кристоф Денер, градитељ дрвених дувачких инструмената, и проналазач кларинета,
почео је око 1690. год. да усавршава стари средњевековни инструмент шалмо и 1696. год.
у Нирнбергу конструисао је први калринет. У средњем веку шалмо је био веома
распрострањен инструмент у западној Европи. Регистар шалмоа одговара данашњим
основним тоновима кларинета. Први кларинет је био примитиван, имао је само седам
рупица и 2 клапне. У свом каснијем раду Денер је успео да усаврши инструмент
додавањем нових рупица и клапни. Појава клапне ( регистар дирка ) близу усника
кларинета омогућила је предувавање. Кларинет, за разлику од других дувачких
инструмената који предувавају у октаву, предувава у дуодециму, пошто хармонски горњи
тонови долазе само у непарним аликвотним тоновима. Око 1750. год. француски
композитор Рамо уводи кларинет у оперски оркестар, а касније Госек га уводи и у
симфонијски оркестар. Нарочиту заслугу за усавршавање механизма има Теобалд Бем,
белгијски флаутиста који је измислио покретљив систем клапни, који је поред флауте
примењен и на другим дрвеним дувачким инсрументима, па и кларинету.