Харфа је највећи и најсложенији савремени музички интрумент са жицама које се трзају.
Жице су разапете вертикално у великом тространом оквиру, који чине усправан стуб на
постољу, укосо постављен широки резонатор и на горњој страни карактеристично извијен
„врат“ инструмента. У постољу се налази седам педала, који преко полуга у стубу
дејствују на механизам покретних точкића на врату и прештимавају жице, скраћујући или
продужавајући њихову дужину. Са својих 46 до 48 жица, харфа захвата (после оргуља и
клавира највећи) тонски распон од шест и по октава. Жице се трзају прстима обе руке, док
се резонатор наслања на десно раме свирача, а обе ноге управљају педалама. Зарад лакшег
сналажења међу великим бројем жица, свака C-жица (Do) је црвене, а свака F-жица (Ef) је
плаве или црне боје.
Обим харфе
Звук харфе је богат и племенит, али невелике снаге и продорности, тако да долази до
изражаја најбоље у солистичком извођењу или соло-епизодама у оркестру. Једино
глисандо, који је могућ брзим превлачењем преко већег броја жица, често и обема рукама,
може да се пробије и кроз гушћи звук оркестра. Захваљујући доста дугом одзвуку жица
(претежно дужих), харфа је изузетно погодна као акордски инструмент, нарочито за
извођење арпеђата који су и добили име по овом инструметну. Следствено, она се често
може срести као пратња неком мелодијском инструменту или гласу.
Данашња харфа је производ дугог историјског развоја. Њени најстарији преци, у виду лука
са затегнутим жицама, су међу најстаријим музичким инструментима уопште. Античке
културе у разним деловима света познају бројне инструменте харфног типа, а и у средњем
веку они су врло омиљени и распрострањени, нарочито као пратња певању. У 18. веку је
укус рококоа утицао на спољни изглед харфе, који је и данас често китњаст по угледу на
старе градитеље, а у то време, упркос још знатним техничким ограниченостима, настају
већ и солистичке и концертантне композиције намењене овом инструменту. Ипак је тек у
19. веку, усавршавањем педалног механизма, харфа дошла до изражаја, а таква се и до
данас одржала без већих измена.
Најраније харфе и лире су нађене у Сумеру , 3500 п. н. е, и неколико харфи је
пронађено у гробним јамама и краљевским гробницама у Уру . Неки од најстарији приказа
харфе на египатским споменицима и примерци нађени у гробницама указују на велику
старост овог типа инструмента, као и на његово порекло од лука са напетом тетивом.
Харфни инструменти постоје у свим старим културама: осим Египћана (лучна харфа) и
Асираца (угласта), они се налазе и код Јевреја (кинор, небел) и Грка (тригонон- први тип са
потпуним, тространим оквиром, који омогућује боље затезање жица). У средњовековној
Европи наставља се превасходно пратећа улога харфе (нарочито је омиљена ирска харфа) у
пракси трубадура и минезенгера. Од 14. века привремено потиснута од лауте, харфа
постаје поново популарна у доба рококоа, када добија и изразито декоративан изглед, који
је до данас сачувала. Током 16. и 17. века, чине се бројни покушаји да се она хроматизује,
како би одговарала сложенијим захтевима музичке праксе. Тек крајем 19. века дошло се до
успешног решења (Плејелова хроматска харфа), али оно није шире прихваћено. Париски
градитељ Ерар први поставља систем педала са двоструким ходом, па тиме и основу
савремене харфе.