Саксофон, скраћено “Сакс”, је дрвени дувачки инструмент, иако је, као и флаута , направљен
од метала, но по извођачкој техници и грађи припада овој породици, којој се придружио
тек половином 19. века. Назван је по свом изумитељу, знаменитом градитељу тог
доба Адолфу Саксу (Adolphe Sax). Он је комбиновао искуства дотадашњих инструмената,
па саксофон има усник као кларинет – са простим тршчаним језичком , механизам и прстна
техника су му најсличнији обои , а звук фаготу (чији се високи регистар и назива
”саксофонски”).
Саксофон се гради у читавом низу регистара, од најдубље до највише звучности,
али најчешћи су алт- , тенор- , а донекле ређи и сопран- и баритон-саксофон . Највише
варијанте имају праву цев, па личе на лимену обоу или кларинет . Осталима је цев
карактеристично савијена у почетку и завршетку, са издуженим левком подигнутим увис.
Саксофон је конструисан за потребе војне музике и у неким западноевропским земљама ту
функцију има и данас. У симфонијским оркестрима и уметничкој музици се користи
сразмерно ретко ( Морис Равел Болеро (сопран in B и тенор in B), Модест Петрович
Мусоргски Слике са изложбе у оркестрацији Мориса Равела (алт in E♭), Бенџамин
Бритн Simfonia da Requiem (алт in E♭), Микис Теодоракис Грк Зорба (алт in B) и други),
али је у ансамблима забавне музике, нарочито у џезу, врло истакнут, са великим низом
значајних солиста -виртуоза.
