Виолина је дрвени жичани гудачки инструмент из виолинске фамилије. Поред виолине, у
овој фамилији су и виола , виолончело и контрабас . Међу инструментима ове фамилије
који су у редовној употреби, она је најмања и има највише тонове. Мањи инструменти
виолинског типа су познати, нпр. виолина пиколо и пошета , али они виртуално нису у
употреби, у данашње време. Виолина типично има четири жице, које се штимују у
интервалу чисте квинте . Жице се, почев од најдубље, штимују на висине следећих тонова :
ге (g), де1 (d1), а1 (a1), е2 (e2). Виолине су важни инструменти у широком опсегу
музичких жанрова. Оне су најпроминентније у западној класичној традицији и у многим
варијететима народне музике . Оне се исто тако фреквентно користе у жанровима
попут кантри музике као и у џезу . Електричне виолине се користе у неким формама рок
музике и џеза; осим тога, виолина је стекла популарност у многим незападним музичким
културама, укључујући индијску и иранску музику . У енглеском језику се име fiddle често
користи у контексту народне музике, посебно у ирској традиционалној музици и блуграсу,
мада се овај надимак такође користи и независно од типа музике.
Виолина је ушла у употребу у раном 16. веку на Апенинском полуострву . До неких
додатних измена је дошло у током 18. и 19. века. Она је у Европи служила као основа за
жичане инструменте који се користе у западној класичној музици, као што је виола.
Виолина се састоји из два основна дела: гудала и виолине.
Гудало – Дужина виолинског гудала износи 73 cm, а тежина варира између 55 и 65 грама, а
углавном је око 60 грама. Основни делови су:
штап- углавном прављен од дрвета названог пернабуко, јер потиче из истоимене
области из Бразила . То дрво је чврсто и флексибилно истовремено, што представља
главну особину за стварање доброг гудала. Први који је почео користити то дрво за
гудало, био је стваралац Тоурте, на крају 18. века.
струне – направљене од прерађених коњских длака, причвршћене за оба краја
гудала, горњи – врх, и доњи – тзв. жабицу. Једно гудало садржи отприлике око 150
коњских длака. Жабица се контролише завртњем, направљеним од метала, које
затеже и отпушта струне. Потребно је споменути и калафонијум, средство за
подмазивање гудала да би се остварио бољи контакт гудала и жица. То средство се
производи од смоле .
Виолина се састоји из кутије (резонатора), која појачава звук жица. Њена горња даска је
од смрековог дрвета, са изрезаним отворима у облику латиничног слова ф, па се с тога
називају ф-отвори. Доња даска- дно, је направљена од јаворовог дрвета. Странице кутије
су састављене од шест дужица, на чијим саставима са годњом и доњом даском из
унутрашње стране стоје црвени чепови. На кутију се наставља врат с горње стране
заобљен. Измађу врата и главе се налази пражић, дашчица од тврдог дрвета (абонос). У
главу су усађене четири чивије, а глава се завршава пужем. На кутији се налази мостић
(кобилица) – танка дрвена плочица, чија је функција да преноси треперење жица на кутију,
а заобљеност горње стране омогућава свирање на свакој жици посебно. На доњем крају
кутије жице су причвршћене за кордар. Кордар је петљом која прелази преко доњег
пражића причвршћен за дугме.